Шта да урадимо

Ако смо се сложили да Србија има огромне потенцијале за развој СЕОСКОГ ТУРИЗМА, да он може да донесе економску, демографску и еколошку корист, онда више није довољно само о томе говорити. МОРАМО НЕШТО И ДА УРАДИМО! А шта?Пре свега, морамо да се освестимо, да се поведе озбиљна и дуготрајна медијска кампања како би сви у Србији схватили да МОРАМО да учинимо СВЕ како би сачували своја прелепа села, с нагласком на СЕОСКИ ТУРИЗАМ, и да онда направимо озбиљан државни план развоја сеоског туризма. Кад се као народ освестимо и схватимо да би нам развијени сеоски туризам донео велике користи, морамо почети да радимо систематски и организовано.

СИСТЕМСКО РЕШЕЊЕ ЗА РАЗВОЈ СЕОСКОГ ТУРИЗМА

Прво, и најважније, Влада Србије треба да формира или посебно министарство које би се бавило САМО СЕОСКИМ ТУРИЗМОМ, или снажно и самостално МИНИСТАРСТВО ТУРИЗМА – без додатих ресора који би му одузимали пажњу, време и снагу. Такво министарство морало би да сарађује са свим надлежним министарствима и институцијама – за бригу о селу, пољопривреду, екологију, грађевинарство, финансије, локалну самоуправу, здравство и другим областима које су непосредно или посредно повезане са развојем сеоског туризма. Заједнички би требало да се изради дугорочна национална стратегија развоја сеоског туризма у Србији, са јасно утврђеним циљевима, мерама, роковима и одговорностима.

ЈОШ ЈЕДНА СТРАТЕГИЈА – ИСТА ГРЕШКА

Овде не могу а да се не осврнем и на Стратегију развоја туризма Републике Србије из периода када је министар туризма био Бојан Димитријевић. За израду те стратегије ангажована је и фирма Horwath Consulting из Загреба, што је забележено и у стручној литератури која се позива на стратешке извештаје о развоју туризма Србије. А оно што је, по мом мишљењу, било посебно погрешно јесте место које је у тој стратегији додељено сеоском туризму. Сеоски туризам, са свим природним, културним, етнолошким, историјским и економским потенцијалима Србије, није препознат као један од приоритета који заслужује озбиљну државну пажњу. Био је практично на деветом месту – као „девета рупа на фрули“. Ако је тако постављен у стратешком документу државе, онда није чудно што се годинама после тога према сеоском туризму односило као према споредној туристичкој области, уместо као према могућем развојном инструменту за српска села.

Управо зато данас не треба правити још једну стратегију која ће само набројати све облике туризма и сваком доделити одређено место. Србији је потребна стратегија која ће препознати шта је њена посебна развојна шанса. А ја верујем да је једна од највећих неискоришћених шанси Србије управо СЕОСКИ ТУРИЗАМ. Зато и предлажем да се приступи потпуно другачије: да се окупе стручњаци различитих области, анализирају ресурси српских села и направи дугорочан програм развоја који неће трајати један мандат, једну Владу или један пројекат, већ наредних неколико деценија.

ЕКСПО 2027 треба да буде важна почетна тачка и велика прилика да Србија свету представи своја села, природу, традицију, културу, храну и начин живота. Али ЕКСПО не сме бити крајњи циљ.

Суштина мора бити стварање система који ће сеоски туризам развијати наредних неколико деценија, као један од значајних праваца развоја туризма, села и укупне привреде Србије.

То министарство требало би да формира мултидисциплинарни тим стручњака, јер сеоски туризам није само туристичко питање.

У њему би, поред туризмолога, требало да буду економисти, просторни планери, еколози, геолози, хидролози, етнолози, археолози, историчари, лекари, грађевинари, спортски радници, представници туристичких агенција, као и други стручњаци чија знања могу допринети свеобухватном развоју сеоских подручја.

Само тако можемо добити озбиљну, дугорочну и националну стратегију, а не још један краткорочни пројекат који ће трајати док траје један мандат Владе. Тај тим морао би најпре да утврди: Колико домаћинстава може да се укључи у сеоски туризам? Где се налазе највећи туристички потенцијали? Шта тим домаћинствима недостаје? Колико новца треба уложити? Како довести стране туристе? Ко ће све то организовати? Како све то финансирати? Тек када на ова питања добијемо конкретне одговоре, можемо направити прави план развоја.

МОРАМО СТВОРИТИ УСЛОВЕ

Држава мора да помогне у изградњи и уређењу путева, водовода, канализације, електричне мреже, интернета и друге инфраструктуре неопходне за нормалан живот и развој туризма, изградњу мостова, канала и пропуста, као и чишћење и уређење речних корита. Мора се помоћи домаћинима да уреде своја домаћинства и да, тамо где је то могуће и оправдано, градити традиционалне објекте – куће, вајате, воденице и друге објекте – и ставе их у функцију туризма.

Сеоским домаћинима који имају услове и желе да се баве туризмом треба помоћи максимално! Један од видова помоћи могао би да буде и да држава кредитира сеоска домаћинства по повољним условима а да обавеза домаћина буде да кредит враћа кроз приход од гостију! Али није довољно само изградити смештај. Морамо да школујемо људе који ће знати да приме страног туристу, да му понуде добар смештај, квалитетну храну, излете, активности и све оно што савремени туриста очекује. Већ сада деца треба да уче стране језике! Нарочито руски, кинески…

МОРАМО ПОВЕЗАТИ СРПСКА СЕЛА СА СВЕТОМ

Морамо да направимо МРЕЖУ СЕОСКИХ ТУРИСТИЧКИХ ДОМАЋИНСТАВА СРБИЈЕ и да је повежемо са туристичким агенцијама, домаћим и страним туроператорима. Морамо да направимо јединствену интернет платформу на којој ће туриста из Кине, Русије, Емирата, Немачке, Француске, Енглеске, Америке или било које друге земље моћи да види шта му Србија нуди и да једноставно резервише свој боравак. Морамо да промовишемо не само појединачна домаћинства, већ СРБИЈУ КАО ДЕСТИНАЦИЈУ СЕОСКОГ ТУРИЗМА. Србија мора бити присутна на најзначајнијим сајмовима туризма у свету. У дипломатским контактима треба стално говорити о сеоском туризму и позивати госте из других земаља да упознају Србију и одмарају се у њеним селима.

МОРАМО ПРОМЕНИТИ И ОДНОС ПРЕМА СЕЛУ

Али ни то није довољно. Морамо да променимо и однос према селу. СЕЛО НЕ СМЕ ВИШЕ ДА СЕ ПОСМАТРА КАО МЕСТО ИЗ КОЈЕ МЛАДИ ТРЕБА ДА ОДУ. СЕЛО МОРА ПОСТАТИ МЕСТО У КОЈЕМ МЛАДИ ЖЕЛЕ ДА ОСТАНУ! За то су нам потребни посао, добар интернет, школе, здравствена заштита, продавнице, путеви, култура, спорт и нормални услови живота. А сеоски туризам може бити један од најважнијих начина да се све то покрене.

НЕМАМО ВИШЕ ВРЕМЕНА ЗА ЧЕКАЊЕ!

  • И зато не треба чекати.
  • Свака година у којој нам млади одлазе из села је изгубљена година.
  • Свака кућа која остане празна је изгубљена прилика.
  • Свака запуштена њива, воћњак, пут, извор или домаћинство – још један корак ка нестанку села.
  • Али још није касно.

СРБИЈА ЈОШ УВЕК ИМА СВОЈА СЕЛА.

Има природу. Има људе. Има храну. Има традицију. Има огроман туристички потенцијал. Оно што нам сада највише недостаје јесте:

ВИЗИЈА, ОРГАНИЗАЦИЈА И ВОЉА ДА ТО УРАДИМО!

Зато мој предлог није да само причамо о сеоском туризму.

ПОКРЕНИМО ГА!

Од једног домаћинства. Од једног села. Од једне општине. Од једне организоване групе. људи. А онда проширимо идеју на целу Србију. Јер ако успемо да покажемо да једно село може да живи од свог природног, културног и људског богатства, онда можемо показати да то може и Србија.

СЕЛО НИЈЕ ПРОШЛОСТ СРБИЈЕ.

СЕЛО МОЖЕ БИТИ ЊЕНА БУДУЋНОСТ!

Сачувајмо села. Сачувајмо природу. Сачувајмо породицу. Сачувајмо Србију.